Hasan Gvozden je rođen u selu Pridvorci kod Gornjeg Vakufa. Kaže da se cijeli svoj život zajedno sa trojicom braće i sestrom borio da preživi i uspije u teškim poslijeratnim vremenima u Bosni i Hercegovini.
„Djetinjstvo sam proveo gledajući šta stariji rade i „glumeći“ majstore. Krajem devedesetih godina prošlog vijeka moja porodica se, poput mnogih drugih u to vrijeme, okušala u privatnom biznisu, pokrenuvši stolarski posao. Pravili smo namještaj, komode, tako da ja od svoje dvanaeste godine brusim, lakiram, uglavnom „majstoram“, kaže kroz smijeh ovaj tridesetdvogodišnjak.
Kada smo ga pitali šta je po zanimanju, rekao je da se „bavi keramikom“ posljednjih sedam godina, iako je završio srednju trgovačku školu. „Moj stariji brat je, otišavši trbuhom za kruhom u Republiku Hrvatsku, izučio keramičarski posao. Uvijek sam „krao“ zanat od braće, pa tako i ovaj put. Stajao sam sa strane, gledao, pamtio sve što rade, a kada nisu tu, sve sam pokušavao i sam da uradim. Tako sam i počeo da se bavim keramičarskim poslom“, kaže Hasan.
Kažu da slučajnosti ne postoje i da se većina stvari u životu dešava s razlogom. Hasanova priča je potvrda da je to zaista tako. Dok je njegov brat bio na putu, iznenada se ukazala potreba da se popravi kuhinja u njihovoj kući. Trebalo je obaviti keramičarski dio posla i Hasan je bez razmišljanja rekao ocu da on to može. „Čitavu noć sam radio i trudio se da to bude kako treba. Ujutro se pojavio jedan od bratovih ugovorenih klijenata tražeći brata da počne sa poslom. Vidio je našu kuhinju i bio oduševljen, S obzirom da brat nije bio tu, otac je predložio da ja preuzmem dogovoreni posao. To sam i učinio i tako već sedam godina“, dodaje on ponosno.
Hasan je neko vrijeme razmišljao o odlasku u Njemačku. Čekajući dokumentaciju za iseljenje, prijavio se na obuku „Započni svoj posao“ u svom mjestu boravka, koja je organizovana u okviru projekta Evropske unije koji podržava lokalna partnerstva za zapošljavanje.
U sklopu obuke je dobio stručnu podršku od Međunarodne organizacije rada u BiH koja mu je pomogla da razradi konkretnu poslovnu ideju, izradi plan prihvatljiv za poslovanje i započne posao, dok mu je Evropska unija mu kroz projekat LEP II obezbijedila i nove mašine neophodne da pokrene ovaj posao.
„Ne žalim što sam ostao. Imam zaista mnogo posla, ne samo u Gornjem Vakufu i okolini, već radim i u Hercegovini i ostalim dijelovima zemlje. Kada dogovaram posao, onda to činim za cijeli tim majstora – od keramičara, vodoinstalatera do električara. Do sada nije bilo zamjerki na moj rad, samo pohvale i zadovoljstvo“.
Ovaj vrijedni i uporni mladić ni jednog trena ne spominje činjenicu da, za razliku od mnogih, ima jedan dodatni izazov u svakodnevnom izvršavanju posla – Hasan je invalid i nema lijevu šaku. Na naše pitanje da li mu to predstavlja neku vrstu otežavajuće okolnosti za dobijanje posla, Hasan dodaje: „Strah je s moje strane, bio prisutan od početka jer sam se plašio kako će reagovati oni koji žele da zaposle keramičara, kad vide da se radi o osobi sa invaliditetom. No nisam bio u pravu; čim počnemo dogovarati posao i klijent se uvjeri u moju stručnost i rad, sve bude drugačije. Posao završen, sve strane zadovoljne.“
Njegov plan je da do kraja godine preregistruje svoj obrt u društvo sa ograničenom odgovornošću i da otvori salon keramike u Gornjem Vakufu. Hasan je već pronašao odgovarajući poslovni prostor, ali i kompaniju od koje bi uvozio keramiku u BiH. U budućim poslovnim poduhvatima mu pomaže tim mentora iz projekta “Podrška Evropske unije lokalnim partnerstvima za zapošljavanje”.
„Najmanje deset radnika bih zaposlio – keramičare, prodavače, dostavljače. Dakle, prodavao bih keramiku i nudio usluge dostavljanja i postavljanja. Iako sam svjestan da je trenutno na tržištu rada teško naći kvalifikovane radnike, ja vjerujem da ću uz ponudu dobre plate i ispunjenje ostalih obaveza prema radnicima u tome uspjeti. Vjerujem da će se moj trud i rad isplatiti!“, zaključuje Hasan.